ALEKSANDAR POPOVIĆ
  
   Prošlo je četvrt veka od Titove smrti. Mnoga današnja omladina ne prepoznaje njegovo lice, niti zna ko je bio. A njegovo ime stoji uz imena Čerčila, Ruzvelta, De Gola , Staljina u istoriji 20. veka. Pisao sam da je bio glavni čovek vojne drame u okupiranoj Evropi. Da je bio jedini čovek koji se suprotstavio Staljinu i preživeo. Da je tvorac humanog socijalizma i čovek koji je ujedinio zemlju razdiranu poluvekovnim nacionalizmom. "Odiše veličanstvenošću. Liberalan i nezavisan u rasuđivanju. Ima prefinjen osećaj za humor. Nikada ne prikriva uživanje u malim zivotnim radostima. Ljubazan je sa ljudima, lako sklapa poznanstva, lako deli stvari, temperamentan je i lako pada u vatru. Voli da se pravi važan. Dobar je i velikodušan, što često iskazuje na stotinu različitih načina. Ume da sagleda problem sa viče strana i konačno poseduje snažan osećaj nacionalnog ponosa."  E upravo ove reči čuvenog brigadira Meklina su dokaz zašto sam ja pisao o njemu-mom predsedniku, i mojoj zemlji koje više nema.

    Kao što rekoh nisam kompententan da pričam o kvalitetu maturskog rada, zato su ovako moji vršnjaci videli mene i moje predavanje o Josipu Brozu Titu. Jednu stvar znam-uspeo sam da uradim ono što sam zamislio. 

   Na kraju četvrte godine nastala je opšta zbrka oko tokga ko će koju temu uzeti za maturski rad, ali Aca je to znao još od početka. Znao je da će da piše o Josipu Brozu Titu, maršalu koga je branio na časovima istorije sve četiri godine.
   Njegov marurski rad bio je najoriginalniji u celoj školi. Pored samog rada napravio je i malu izložbu knjiga i slika vezanih za Josipa Broza i prezentaciju na koju su bili pozitivni svi koji su želeli da dođu. Bila je tu razredna, direktorka, mnogi profesori i mi koji smo sve te godine slušali o Titu.
   Meni se lično svidelo to što je napravio govornicu iza koje je stao i održao govor, kao Tito nekada davno. Na neko vreme kao da smo se vratili kroz istoriju slušajući maršalove govore, gledajući slike njega i mnogih poznatihljudi tog doba  sa kojima se sastajao.


   Saznali smo i mnoge detalje iz njegovog života koje nismo znali-kako je dobio nadimak Tito, kako je došao na mesto predsednika, a Aca se potrudio da pronađe sve te detalje i sastavi ih u celinu. Pokušao je da nam objasni svoje ideje i svoj stav o Titu. Mislim da je bilo zaista tesko pisati o jednoj ličnosti koja je obeležila istoriju naše zemlje u drugoj polovini 20. veka, ali on je u tome uspeo. Trudio se da bude što više objektivan i delimično uspeo u tome zato što je teško pisati o nečemu što te zanima, a ne izneti svoje mišljenje o tome.
   Svi su bili oduševjeni onim što nam j on prikazao i na krajuje dobio i zasluženi aplauz svih prisutnih. Dobio je i brojne čestitke zato što je bilo zaista zanimljivo gledatiga dok je pričao o Titu, zato što je zaista uživao u tome i to se videlo.    
Uložio je dosta truda da to sve ispadne kako treba tako da nisam našla nikakvu zamerku.
   Osim što ja još uvek nisam dobila primerak.

Ljiljana Đuričić

   O radu Aleksandra Popovića na temu: "Josip Broz Tito" mogu da govorim samo u superlativima. Doslednost prema teoriji i ideologiji našeg Maršala, i kao pravi naslednik marksističke ideologije, drug Popović pokazuje da maturski rad na ovu jako zahtevnu i ozbiljnu temu nije radio samo da bi ga uradio, već da je on rađen sa iskrenim interesovanjem. Zaista impozantno.

Ž.Ž.

   Pre par meseci sam imala priliku da prisustvujem jednoj neobičnoj odbrani maturskog rada, mog druga, Aleksandra Popovića.
   Kažem "neobičnoj" jer je zaista nesvakidašnje videti toliko maštovitosti i uloženog truda u nešto što je vezano za školske obaveze.
   Ja lično, do tada, nisam imala priliku da vidim nekog ko se sa takvim žarom upustio u predstavljanje teme koju je izabrao i bilo je zaista zanimljivo gledati tu celu prezentaciju radi koje je bila postavljena čak i čitava scenografija - govornica, posteri, gomile knjiga o maršalu Titu...
   Aleksandar je prisutnima delio i neke, nazovimo, suvenire sa likom Tita, što je celu odbranu maturskog rada učinilo još upečatljivijom.
   Profesori su, malo je reći, bili oduševljeni, a neki su čak napustili svoje časove kako bi videli tu jedinstvenu odbranu o kojoj su, još nešto ranije, već načuli.
   Naravno, kao što je bilo za očekivati - sa svih strana su pristizale pozitivne kritike (što od direktorke, profesora, drugova), koje je Aleksandar definitivno zaslužio.
   Meni je lično jako drago što je sve to prošlo u veoma pozitivnoj atmosferi, jer toliko zalaganje, toliki trud i rad, sasvim sigurno zaslužuju odavanje priznanja.



M. Ristić

Rođen u burnom vremenu 1989. godine i spoznavajući svet na najgori način od 1990 pa do danas, uvek sam se pitao ko sam ja? Rođen u SFRJ, učen da živim u SR Jugoslaviji, zatim doživim bombardovanje, pa nekakvu "petoktobarsku revoluciju" pa me onda opet uče da zivimu u zajednici (zajebnici) Srbije i Crne Gore, pa sada Srbije. Za to vreme jedni su pričali o demokraciji, drugi o Velikoj Srbiji, a ima i onih koji su vikali "Evropo zdaj"...
   Zatim sam se pitao, što? U početku su svi govorili da je Tito kriv... Bio sam dete, nisam razumeo... e onda jednog dana u selu sam pronašao ordenje u kutiji i pitao, čiji su? To su bili babino i dedino ordenje iz narodooslobodilačke borbe... upravo je to bio početak mog interesovanja za period posle Drugog svetskog rata. Do tada sam sa svih strana bio bombardovan raznim teorijama i pričama o Jugoslaviji, Titu, partiji,... Vreme je prolazilo i kako sve više prolazi, komuniciram sa ljudima koji tek sada uviđaju šta su izgubili. A kada ih pitam za šta ste se borili? Ućute... jer su sve izgubili. Ja ne želim da pričam o maturskom radu, jer smatram da nisam kompententan ali znam zašto sam ga napisao.